Друштвене мреже, паметни телефони, непрекидан прилив информација и убрзан начин живота постали су свакодневица готово сваког човека. Поставља се питање да ли нас такав живот чини анксиознијим и депресивнијим. Поређење са другима, праћење трендова и тражење идола, врло често може бити клопка, нарочито за млађу популацију, који, поистовећујући се са нералним животима, упадају у стање анксиозности и депресивности.

Стање које је данас постало као популарна епидемија 21. века, код деце изазива незиантересованост за скоро све, осим за телефоне и брзе информације,

“Жао ми је што морам да се сложим да је врло популарно међу младима да си анксиозан, депресиван. Младима је то изговор, да нешто не могу и не раде и не учествују. Деца су данас врло информисана, што је добро, али и лоше, јер се на тај начин индукују. Индукција значи – читају садржај, а имају лажно препознавање неких симптома код себе. Млади не прочитају кога слушају или гледају на мрежама, то изостаје и они се поситовећују са њиховим иделаним причама и животима, па  ми имамо онда два стања, депресибност и анксиозност, нажалост.”, рекла нам је др Ирена Радиновић, мастер психолог.

Врло је важно да родитељи, уколико примете прве симптоме код своје деце, као што је повлачење, раздражљивост, промене расположења, потраже помоћ. Докторка Радиновић истиче да не треба све да приписујемо хормонима или пубертету,

“Када видите промену ритма дана, када се дете повлачи или често мења друштво, или нема друштво уопште, потребно је време да би родитељ то видео, пар недеља месец дана, наслућујете да се нешто већ  дешава. Родитељи то приписују пуберетету, али то није увек тако, и увек  сам за то да треба реаговати много раније, затражити консултације код психолога, не чекати да се проблем развије и оде у погрешном смеру.”

Стручњаци поручују да успоравање темпа, ограничавање времена проведеног пред екранима и неговање здравих навика могу бити први кораци ка квалитетнијем и задовољнијем животу, а да бисмо деци помогли, морамо почети од нас самих и бити им пример.