Историјат

Граничарско насеље Стара Пазова настало је 1770. године, довођењем Петроварадинског граничарског пука у пустару Пахсое, тј. Пазову. Пошто је ово била погранична област са Турском, велики значај у њој је имала здравствена заштита, а посебно контрола и превенција. У 18. веку, током аустро-турских ратова, у Пазови се налази провизорна пољска болница, а за време велике куге, крајем 18. века, по први пут се спомињу лекари који су дошли да спрече ширење куге и иницирају формирање санитарног кордона, као једног од начина да се заустави преношење заразних болести.

Ипак, нови проналасци у области медицине са почетка 19. века, као што су нпр. вакцинације, били су немоћни да обуставе епидемије богиња, скорбута и других болести. Словачки свештеник Самуел Јесенски, у својој рукописној хроници Пазове, тим поводом бележи следеће: "Тешка је ова година 1820, нарочито за децу. Богиње су удариле на децу, на ону цепљену и ону нецепљењу, што је доказ да против божје воље никакви нови изуми помоћи не могу." Близина границе, а највише недостатак чисте и квалитетне воде за пиће, били су узроци великих епидимија колере, тифуса, дизентерије које ће десетковати становништво Пазове. Из тога времена, у поменутој хроници постоји запис да у Пазови живе школована бабица Алжбета Кулик и бербер Кристијан Кониг, који пушта крв и лечи пијавицама. У то доба обилато су се користили традиционална медицина, лечење травама, али и магија.

Посебно погубне биле су епидемије колера 1823, 1836, 1849, 1854, 1873. године, када је у сваком налету умирало у просеку 20% становништва Пазове.

Као вид превенције, копани су нови бунари, али ни нови извори нису помагали у спречавању епидемија. Без обзира на све то, власти нису имале слуха за становништво Пазове, које је било осуђено да одлази код региментинх лекара у Митровицу, Петроварадин или грађанских физикуса у Земун. У изузетним случајевима, долазио би лекар из Контумаца – Карантина, који се налазио на ади у Бановцима.

Коначно, 4. децембра 1870. године, Стара Пазова добија свог првог лекара. Био је то др Андрија Хубер. Њега је чекао тежак задатак, јер је уследило распуштање Војне границе, а Стара Пазова је постала велики котар, који је обухватао 17 насељених места.

Крајем 19. века, долази до оснивања амбуланата у насељеним местима, у којима су лечење вршиле приучене медицинске сестре, без присуства лекара. Наређењем, почев од 4. јула 1894. године, вакцинација против трахома сматра се обавезном. Због изузетно високе смртности деце, пажња се посебно посвећивала стручности бабица или примаља, како су их још називали.

Новине долазе са 20. веком. У извештају котарског лекара у Старој Пазови др Јулиуса Самца, сачињеном дана 10. 05. 1901. године, а упућеном жупанијској управи у Вуковар, потврђује се да је оспособљена прва амбуланта у насељу Стара Пазова.

Услед близине Дунава и Саве, ниског терена и подземних вода, долази до појаве тифуса, дизентерије, колере и маларије. Зато се у августу 1902. године у Старој Пазови отвара инфективна клиника, која је, иако је била кратког века, успела да послужи својој сврси. 1907. године се пак оснива кожна болница у Старој Пазови, која је постојала само док су трајале заразе.

Пред Први светски рат, у Пазови бесни поново зараза колере и стога се отвара нова провизорна инфективна клиника. Почетком рата, у Пазови се формира тзв. Пољска војна болница. Као котарски лечник тада се спомиње др Милорад Максимовић. По завршетку рата, у новој држави, Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, Стара Пазова спада у Сремску област, а од 1929. године у Дунавску бановину. Као један од примарних проблема, који је требало решавати, поставио се изнова проблем здравствене заштите становништва.

Године 1928/1929. почиње се са израдњом Среске здравствене станице у Старој Пазови. Зграда је била завршена крајем октобра 1930, а почела је са радом 1931. године. Први лекар у тој здравственој станици био је др Владимир Вереш. Године 1933. формиран је Здравствени одбор старопазовачког среза, са циљем праћења и унапређивања здравствене службе на територији истог.

Током Другог светског рата, лекари су били мењани због одлазака на фронт и мобилизација, а окупаторске војске су имале своје лекаре. У току завршних борби за ослобођење, у Старој Пазови је била отворена Војна болница јединица НОВ-а и Црвене армије. 11. фебруара 1945, при среском НОО (Народноослободилачком одбору), основан је Здравствени одсек. У то време Пазова још увек није имала своје лекаре. Као срески лекар, 1946. године, спомиње се др Пејаковић. Ради спречавања кожних болести, зараза и вашљивости, у Старој Пазови је било отворено купатило и комора за парење одела.

31. 05. 1946. године, у Старој Пазови је постављен први рендген и основан Антитуберкулозни диспанзер.

27. 03. 1947. године окружни НО Сремска Митровица доноси наређење да др Вереш и др Пејаковић буду лекари у Старој Пазови. Из овога времена познат је и стоматолог Јосип Шимуновић. Педестих година Стара Пазова има три стоматолога. То су Đурђија Шовљански, др Клашња и Шимуновић.

28. 02. 1958. године формиран је Дом здравља Стара Пазова, који је у свом саставу имао: Одељење опште праксе, Дечији диспанзер, Гинеколошку амбуланту, Зубну амбуланту и Антитуберкулозни диспанзер.

18. 02. 1969. године одлучено је да се гради нова зграда Дома здраваља. Управник је био др Вранић.

Године 1976. Дом здравља у Старој Пазови добија свој садашњи назив – "Др Јован Јовановић Змај".

07. 07. 1982. године основана је служба Хитне помоћи при Дому здравља "Др Јован Јовановић Змај" у Старој Пазови.